Kolumna: Marko Jović

ARSENALOVA SUROVA REALNOST: Arsenovo tiho zbogom

16.03.2017 12:26 > 12:28
Autor: Vladimir Danilovic

Nema svaka priča srećan kraj. Ne završi se svaki romantični film poljupcem koji preti da se ne okonča. Ne dobije svaka predstava aplauz po spuštanju zavese. Ovoj fudbalskoj priči samo to nedostaje – odlazak u suton sa voljenom osobom i gromoglasni aplauz dok se na platnu polako pojavljuju imena učesnika ovog ostvarenja. Remek-dela zapravo, jer ono što nam je prolazilo pred očima dve decenije bilo je stvaranje novog žanra, novi način da loptu proturiš kroz staru rupu u protivničkoj odbrani. Mogu da ga kude i hvale, mogu da mu okreću leđa ili da traže da vide njegova, Arsen Venger je jedan od najvećih inovatora igre koju u isto vreme preziremo i obožavamo, igre bez koje ne možemo ni dana. Možda čak i najveći u novijoj istoriji fudbala.

Pojaviće se sad jezici koji će besomučno klepetati i izbacivati imena poput Gvardiole ili Murinja, Anćelotija ili Fergusona, Klopa ili Simeonea i mnogih drugih fantastičnih trenera, i tvrditi da su baš oni ti koji su „okrenuli igricu“ i kojima dugujemo što gledamo fudbal ovakav kakav jeste. Ali, istina je jedna – u svakoj epohi fudbala postojala je šačica ljudi koja je promenila shvatanje istog, bilo da su to činili jurcanjem za loptom ili prekrštenih ruku sa druge strane linije igrališta.

Arsen je jedan od izabranih. Njegov rad je, pored Krojfovog i Fergusonovog naravno, najviše doprineo menjanju sistema i taktike, najviše ne osvrćući se ni na sisteme, ni na taktike, već posvećujući pažnju onom lepršavom i dražesnom što nas zapravo i tera da gledamo fudbal i kada to ne želimo. Samom svojom pojavom doneo je nešto novo. Tihi harizmatični Francuz koji od fudbala pravi iskrenu zabavu za masu. Delovalo je nepojmljivo, delovalo je prelepo. Dok se Venger nije pojavio, u Engleskoj je igra na posed lopte bila uvreda. On je fudbalski školovao naciju u kojoj je bio došljak, a opet tako brzo prihvaćen kao da je jedan od njih. Ni ne čudi nadimak Profesor koji ponosno nosi godinama, ipak je predavao fudbal onima koji su ga izmislili. I ne samo njima, generacije su odrastale i sazrevale u učionici ovog Profesora. Anri, Pires, Fabregas, Vijera, ma i cela generacija Nepobedivih samo su neki od igrača za koje moramo da se zahvalimo Arsenu. Kada bih krenuo u nabrajanje većina bi odustala od daljeg čitanja, spisak je predugačak.

Ono što je učinio oseti se na svakom koraku, oseti se u Stouku tokom hladne kišne večeri – danas na Ostrvu svi igraju fudbal (izuzev Vest Broma, Toni Pjulis je očigledno drsko bežao sa Profesorovih časova). Desilo se to i mešavinom stanovništa i manjkavošću Engleza u Premijer ligi, ali i tu je najveći pečat ostavio upravo Venger. Zemljaci su bili i ostali njegova opsesija, što su jeftiniji i manje poznati to je veća šansa da će završiti upravo u Arsenalu. I neretko su to bili pogoci, neke starije verzije danas opštepoznatih prošlogodišnjih Lesterovih junaka. Njegovo znanje bilo je upravo to, napraviti kuću od blata. Ne kuću, hotel. Hotel i tri okolne zgrade.

Kako vreme odmiče i kako Profesor sve dublje gazi u starost, tako i odluke deluju sve nepromišljenije i donesene naprečac kako bi se zadovoljili megalomanski apetiti navijača. Ali ni njih ne treba kriviti, Arsenal zaslužuje više od tihe patnje koja mu se servira već više od decenije. Koliko god fudbalski svet pričao da je on ipak najkonstantniji trener, koji ekipu uvek dovede do Lige Šampiona, Arsenal se u njoj poslednjih osam godina nije proslavio ni najmanje, pa tako i te priče padaju u vodu. Ma koliko prvih desetak godina Arsenovog bivstvovanja za uzdama kluba iz Severnog Londona bilo uspešno i vredno svakog slova koje se o njima napiše, toliko je skoro svaka od godina nakon finala Lige Šampiona 2006, makar u glavama Ganera, godina za zaborav. Sve ono novo što je doneo do te 2006, svaka nova misao i postavka igrača na terenu, svaka nova taktika dodavanja u nedogled i traženja rupe u protivničkim redovima, sve je to zastarilo i bilo prevaziđeno nakon te večeri na Sen Deniju. Kao da su u trenutku kada Leman dobija crveni karton, sa terena pariskog stadiona i stadiona diljem Evrope zajedno sa njim izašle iz upotrebe i Profesorove inovativne ideje i planovi. Kao da je sve otkriveno u trenutku i da je na svako Arsen(al)ovo pitanje pronađeno više od jednog odgovora. Kao da je kakav lukavi učenik iskoristio petominutnu pauzu između časova i sa katedre smaknuo sve beleške i testove. Te noći je umrla takmičarska nota Vengerove romantične balade. Šamar iz lakta je bio i odlazak sa Hajberija, ma koliko Old Traford bio Teatar snova, snovi Tobdžija bili su udobno smešteni na najmanjem terenu Premijeršipa, u grotlu u kom je igrala ekipa za koju će se od tada samo pričati kako jedina nije izgubila utakmicu u sezoni, ma i duže od toga.

Godine nakon tih dešavanja delovale su kao uzaludna potraga za nečim što je već neko drugi pronašao. Mapa koju je Arsen pratio vodila ga je do pravog iksa, ali na označenom mestu već se nalazila velika rupa. Vrtenje u krug i variranje u željama, počevši sa avgustovskom nadom za titulu, a završavajući svakosezonskim osvajanjem sada već famoznog četvrtog mesta modernim majskim prevratom, postalo je svakodnevnica i Vengera i navijača Arsenala. Dovođeni su igrači koji su obećavali nešto više od „samo“ Evrope, u klub su dolazila svakakva imena samo kako bi se oči navijača i sledećeg avgusta zamaglile verujući da je baš ova sezona njihova. Nijedna od tad nije bila, verovatno neće ni biti. Bar ne opet za vreme Profesorove vladavine.

Vengerovo vreme je prošlo. Možda zvuči surovo ali to je jedina i nepobitna istina. Prvi sam se u kafanskim raspravama, i sam kao veliki navijač Arsenala, godinama zalagao za njegov ostanak na čelu ekipe u nadi da će prosuti još malo fudbalske romantike na teren direktno iz džaka koji je doneo 1996. i osvojiti makar još jednu titulu onako poetski kao što je to već i uradio dva puta. Varao sam se i mazao oči i sebi i drugima, vapeći za još jednim srećnim krajem u sportu koji odavno takve ishode ni ne razmatra. I dalje je jedini romantičar u doba surovog realizma, jedini koji nudi samo lepotu bez rezultata i kao da ne mari više za tim. Sposoban da proda bele bubrege za one obične dovođenjem nekog nazovi vrhunskog potencijala iz Lige 2 i najavi novog Anrija, a zatim o istom tom igraču ne pročitamo ni slovce u narednim godinama.

I opet ne može da te naljuti, jer te je zadužio. Naučio te je da voliš fudbal, da u njemu uživaš, da se zbog njega raduješ i, ako navijaš za Arsenal, da se nešto manje raduješ. Venger ne treba da bude oteran, toliko je bar zaslužio. Pokazao nam je ono najlepše što fudbal zapravo i ima da pokaže. I neće ga oterati, svi to znamo, kao što smo znali i da svakog leta neće dovesti napadača po našoj volji. Profesor će otići svojom voljom, zajedno sa knjigama i starudijom koju je dvadeset godina držao na svom stolu, zajedno sa istim onim idejama sa kojima je došao. Pokupiće ostatke fudbalske poezije sa terena Emirejtsa i gurnuti ih u isti onaj džak koji je doneo iz Japana. Nezasluženo, verovatno neće ostati na mestu kom je dao sve što je imao, već će otići da prospe i to malo iz džaka nekim drugim učenicima, nekim drugim učionicama. Zarad Arsenala i navijača, vreme je da ode. I možda je pitanje dana i trenutka kada će to da se desi, i sva je prilika da je zvonilo odavno, ali čas se završava kada profesor kaže da je kraj.

PIŠE: Marko Jović

Još sporta:

STOJKOVIĆ PRED GRUZIJU: Oni su kao vojnici, i minimalac bi nam bio veliki uspeh!

NOVA TETOVAŽA: Kutinjo se pohvalio! (FOTO)

ŠOK U NBA: Bjelica na štakama napustio halu!

ILIEV: Prodaja Milenkovića je Tomićeva zasluga!

FEDERER DEMONSTRIRAO SILU: Nadal pokošen za samo 70 minuta!