X
Extra
UZROCI I POSLEDICE POSRTANJA MANČESTER SITIJA: Gvardiolino buđenje iz sna i borba protiv vetrenjača FOTO: Beta/Martin Rickett/PA via AP

Zbog čega je Mančester Siti možda i previše rano ispao iz trke za titulu

UZROCI I POSLEDICE POSRTANJA MANČESTER SITIJA: Gvardiolino buđenje iz sna i borba protiv vetrenjača

09.02.2017 12:39 > 12:45

U državi gde je Valcer narodni ples, ne možete doći na dvor i zahtevati od kraljice da zadigne suknju i sa vama zapleše Flamenko. To možda i može da prođe na mestu gde su tvoji plesači omnipotentni, i ako ništa drugo, za dva koplja bolji u uklapanju u sve vrste koreografije od kolega iz drugih trupa. Na Ostrvu vam jedino preostaje da svoje latino korake ubacite u ustaljenu formu balskog plesa, ili pak da ga, kao neki (Poketino u tebe gledam), plešete sa ružom u ustima.

Pep Gvardiola je ovo iskusio na svojoj koži. Godinama jedan od najboljih trenera sveta, upustio se ove sezone u nešto ozbiljniji ringišpil od onih prethodnih. Sjajni ideolog, slobodno mogu reći rodonačelik popularne tiki-take, u Mančester Sitiju je prvi put osetio kako je to kada za titulu konkuriše više od dve ekipe. Došavši u Englesku, Gvardioli je nametnut jasan cilj – da od Građana napravi evropski konkurentnu, šampionsku ekipu. No, da bi se to desilo, mora se početi sa titulama i pobedama u svojoj avliji.

Otkako je iz kopački uskočio u odelo i odlučio da korača sa one strane linije fudbalskog terena, Gvardiola je vodio velikane. Početak karijere u rezervnom timu Barselone nagoveštavao je da će se to i desiti, pa nakon samo jedne sezone treniranja rezervi preuzima prvu ekipu prepunu velikih imena. Barselona koja je tada posustajala nakon nekoliko godina pod Rajkardom očajnički je tražila nekoga ili nešto da je digne iz mrtvih i vrati na staze kojima koračaju njoj slični klubovi. U te četiri sezone koliko je bio za kormilom Katalonaca, on osvaja sve. Pored naravno hvalospeva upućenih igračima, veliki broj zasluga pripisuje se i njemu za postignute uspehe. Do slave je došao lako, sigurnim putem. Mesi i kompanija su bili garant za uspeh, u onoj formi u kojoj su tada bili i na način na koji su igrali (i sada su jednako sposobni za iste podvige), Gvardiola je bio samo smernica neizmernom talentu koji je Barselona posedovala. Ukomponovani i naučeni na „ja-tebi-ti-meni“ još u mlađim kategorijama, trebali su nekoga da ih podseti na to. Pep je bio taj i uz duboku naklonost prema svim trofejima koje je osvojio u karijeri, mora se primetiti da je to sa onakvim igračima bilo očekivano.

Nakon Barselone odlazi u Bajern i kreće nova pesma, ali gramofon vrti opet istu ploču. I dok je na Pirinejima imao konkurenta u vidu Reala (i naravno nezaobilaznog Murinja u to vreme), u Nemačkoj je tada već prolazio zenit Klopove Borusije i Bajern je bio jedina ekipa čije je ime pravljeno u šablonima koji se spremaju da se pomoću njih ono ukleše u pehar. Predodređen na titule tih godina, opet od uprave dobija sličan cilj kao i ovoga puta u Sitiju. Bavarci su pod Hajnkesom vladali Evropom, Pepov posao je bio da produži vladavinu. U tome nije uspeo – svaki put stepenik ili dva pred ciljem podmetana mu je noga, te se on zajedno sa snovima i željama Ulija Henesa i Franca Bekenbauera stropoštavao niz iste, poput Boatenga nakon driblinga Lea Mesija na Nou Kampu u polufinalu pretprošle Lige Šampiona. I ma koliko Bajern bio dominantan u Bundesligi i osvajao prvenstva u martu ili punio mreže Herti i Braunšvajgova do vrha, ostaje gorak ukus u ustima navijača i uprave jer primarni cilj nije ispunjen.

Sa i dalje laskavim epitetom jednog od najboljih trenera današnjice, dolazi u sedlo kluba zbog kojeg se i pokreće polemika. Postavlja se pitanje zašto Gvardiolin Siti nije tako dominantan, makar u ligi, kao što su bili Gvardiolina Barsa i Gvardiolin Bajern? Za nekog ko prati Premijer ligu odgovor je očigledan i jasno vidljiv nakon bilo koje utakmice kojoj posvetite makar deset minuta svog vremena. Najvažnija primesa jeste to da u Mančesteru ne raspolaže igračima kakvi su mu potrebni da bi svoju ideologiju progurao i igru usavršio do tančina. Nema tu ni Ćavija, ni Inieste, ni Ćabija Alonsa, ni Lama, koji su bili njegov oslonac u prethodnim ekipama i radili dovoljno posla da čarobnjaci poput Mesija i Riberija mogu da prave čarlame bez ikakvog pritiska. Građani ne raspolažu takvim igračima i uz poštovanje prema svima koji nose svetloplavo ove sezone, nije to jednak kvalitet kao što je bio u redovima Barse i Bavaraca. Premali broj znalaca u odbrani, nedostatak višenamenskih krilnih igrača i prevashodno previše čvrsta sredina terena ne dopuštaju tiki-taki da opstane.Posed lopte je i dalje karakterističan Pepovom stilu, ali nema one ubojitosti i lakih rešenja, kao ni napadanja protivnika poput osica kada se izgubi lopta i njenog brzopoteznog vraćanja u svoje okrilje.Shodno tome i Pep menja i izmišlja nove taktike i igrače, izmišlja pozicije kako bi popunio nedostatke i koliko-toliko se prilagodio uslovima na Ostrvu. U prilog tome najbolje govori nadasve čudna odluka da Zabaleta na nekoliko utakmica igra „Lama“ koja je rezultirala ne katastrofalno, ali na nivou vrlo blizu tom pridevu.Iako sve i dalje podseća na borbu protiv vetrenjača postoje naznake da nije sve tako crno. Rizik sa Žesusom počinje da mu se isplaćuje, pa ćemo videti da li je izvukao novog keca iz rukava i pronašao svog novog vođu ekipe.

Ono što takođe bitno utiče na partije Sitija i njihovu nedovoljnu dominaciju jeste kvalitet lige i činjenica da „mali“ klubovi nisu toliko mali. Dok je širom Nemačke i Španije sa svojim velikanima servirao Verderu i Granadi po pola tuceta golova kao od šale, u zemljiu kojoj kraljica vodi glavnu reč, Vest Bromvič će Gvardioline skakutavce zaustaviti sa jednakom lakoćom šutirajući loptu na tribine, na parking, na kraljičin dvor, preko Lamanša... Jednostavno, u Premijeršipu se za svaki gol i svaku pobedu treba žestoko oznojati, jer protivnici neće lako skinuti donji deo svog fudbalskog kombinezona i pokloniti vam bodove. Iz vikenda u vikend, svedoci smo pobede Hala, Svonsija, Sanderlenda (ne i Kristal Palasa, jadni moji Orlovi sa Selhursta) nad pretendentima za titulu, što plastično objašnjava razlike između fudbala u Engleskoj i u drugim zemljama Evrope.

Na sve to nadovezuju se i pojačanja koja su pokazala vrlo malo – uz izuzetak Žesusa – te Sitijeva mašinerija i nije u pogodnom položaju za titulu. Liči na nedostatak hemije u svlačionici, za koju je poznato da Gvardiola nije stručnjak, pa tako i rezultati izmiču a broj nezadovoljnih (makar po novinskim člancima) se svakog dana povećava. Uzmimo za primer situacije najboljih igrača Svetloplavih u prethodnim sezonama – Aguera i Jaje Turea. Stalno provlačenje njihovih imena kroz rubriku transferi ne može doprineti boljitku i sama se nameće misao da ima nešto trulo u državi Danskoj. Isto tako su i mnogi drugi na tapetu kritika pa i to može biti razlog Mančester Sitija bez krvi. Možda je potrebno da Kolarov opet pusti Šabana i zapali svlačionicu kako bi se trofeji vratili.

Pored svih poteškoća, Građani su, iako je pitanje prvaka verovatno rešeno, i dalje na mestu koje vodi u najelitnije takmičenje Starog kontinenta i pred njima su utakmice osmine finala u istom, pa se može smatrati da je u prvoj sezoni Gvardiola barem na dobrom putu. Jedno je sigurno, tiki-taka slabo pije vodu u Engleskoj, pa će svoj stil u narednim godinama morati da prilagodi ukoliko želi da pređe ovaj nivo i potvrdi da je zaista trener za velika dela. Mnogo je vremena i dalje pred njim i rano je za zaključke, ali po viđenom do sad vreme te ideologije prolazi i dolazi vreme fudbala koji nije toliko prijemčiv oku koliko džepu vlasnika klubova.

Gvardioli ostaje da mozga o rešenjima i da zajedno sa svojim Sančoima Pansama pronađe način da zaustavi vetar. Pa ko zna, možda vetrenjače počnu da se okreću njegovom pravcu... 

PIŠE: Marko Jović  

Još sporta:

KAKVO IZDANJE ALAVESA: Sledeći protivnik - Barselona!

PROSTO NEVEROVATNO: Bolonja pala pred neočekivanom erupcijom Milana!

BRATSKI DERBI U SOLUNU: Partizan na kraju ipak do pobede

TRKA ZA ISKA: Da li je Konte glavni favorit?

Tags Mančester
OSTAVI KOMENTAR